(prevod sa italijanskog, izvorni tekst dostupan je na
http://www.accordions.com/index/his/his_it_it.shtml)
Castelfidardo, centar proizvodnje italijanske harminke (ukratko o istoriji)
Pre svega, dužni smo da napomenemo da je Italija, u prvoj polovini 19. veka, bila geografski i politički podeljena na više malih država, za razliku os ostalih evropskih zemalja koje su već bile dostigle solidno političko i teritorijano jedinstvo.
Baš u ovom periodu pojavljuju se sigurne vesti o muzičkom instrumentu "harmonika" a Italija je, uprkos raznim narodnim pokretima, bila pod upravom Burbona na Siciliji i oko Napulja, U (regionu) Piemonte vladali su Savoia, kraljevska porodica sa francuskim korenima, Lombardija i Veneto bili su pod austrijskom upravom, a bezmalo celokupna centralna Italija, uz Papsku državu, bila je pod privremenom upravom Pape, koji je koristio vojnu zaštitu upravo od dveju kontinentalnih velikih sila, tj. Francuske i Austrije.
Ovo pokazuje da, uprkos tome što je italijanski narod imao zajedničke kulturne korene, njegovi običaji i njegova kultura bili su pod uticajem onih koji su, u različitim mestima, u tom periodu imali političku vlast.
Poraz papske vojske 1860. godine u Castelfidardo-u, od strane trupa iz (regiona) Piemonte, označio je postizanje jednog od osnovnih ciljeva u italijanskom ujedinjavanju, pripajanjem teritorija (regiona) Marche i Umbrija italijanskom kraljevstvu, a takođe i stvaranjem novih ideala i nove budućnosti za mnoge lokalne zajednice koje su do tada bile pod upravom stranih sila.
I bila je upravo teritorija (regiona) Marche, a posebno Castelfidardo, kolevka u kojoj su se, odmah po pripajanju, pojavili prvi "organetti" ili harmonike, instrument s kojim je neko došao u dodir preko francuskih trupa u službi Papske države i potom ga usavršio i prilagodio etno-muzičkom ukusu.
Drugi pol proizvodnje italijanske harmonike, tj. grad Stradella, stvoren je (od strane) "trentinjanina" Dallapé, koji je možda dobro poznavao narodne instrumente u Austriji, a posebno harmoniku koju je već bio patentirao Demian.
Treba dodati da je italijanski narod, konačno izašavši iz perioda istorijsko-političke konfuzije koju je vekovima trpeo, imao potrebu da "pobegne" od monotonog života bez ikakvih podstreka koji bi učinili da se najzad pojavi radost života. Šta je ovom "begu" moglo pomoći bolje od radosnog zvuka, jednostavnog i bezbrižnog, koji je izlazio iz jednog malog instrumenta, jednostavnog za upotrebu, nevelikog i dakle lako prenosivog, u stanju da bude kontrateg "skupoj" i kulturnoj muzici elite?
Možda je intuicija seljaka Paolo-a Soprani-a upravo plod vremena u kome je ovaj živeo. Naravno, organetti koje su napravili Giacomo Alunni iz Nocera Umbra (1850.) ili Giovanni Cingolani iz Recanati (1856.) ili Lorenzo Ploner iz Trieste (1862.) su zabeleženi u istoriji samo kao staistički podaci, a ne kao činjenice od ekonomskog značaja na nacionalnom nivou. Intuicijom i vizionarstvom, (Paolo) Soprani je 1863. potpuno izmenio modus viviendi jednog dela teritorije (regiona) Marche, stvorivši ni iz čega industriju koja je za kratko vreme preinačila ekonomski sistem u potpunosti zasnovan na poljoprivredi u ekonomski sistem otvoren prema svetu.
Odlučujuću ulogu za razvoj nove aktivnosti Soprani-a (inače vrsnog "stornellatore-a" - od "stornello", jednostavna pesma ljubavnog sadržaja, karakteristična za regione Toscana, Lazio i Marche; dakle, "stornellatore" bi mogao biti i nešto kao onovremenski kant-autor) i njegove porodice imao je bez ikakve sumnje Loreto, verski, kulturni i trgovački centar u koji je dolazilo i mnogo putnika iz, za ono vreme, vrlo dalekih zemalja.Možda je baš u Loreto-u kupio austrijski ili francuski instrument koji mu je dao priliku da izmeni život, ali je sigurno da mu je baš "bogorodičin grad" (Loreto) poslužio kao polazna tačka u predstavljanju i brzom popularizovanju svog proizvoda. Saradnja Paolo-a Soprani-a i njegove braće trajala je vrlo malo. Uzimajući u obzir iznenađujuće rezultate u prodaji i potražnju iz cele Italije, njeova brat Settimio otvorio je 1872. sopstvenu radionicu, imitirajući Cesare Pancotti, koji je 1865. započeo svoju aktivnost u Macerata-i. Tih godina, u (regionu) Marche i u obližnjem (regionu) Abruzzo nicale su radionice (Sante Crucianelli - 1888. godine, Giuseppe Janni iz Giulianova - 1882. godine, Pasquale Ficosecco u Loreto-u 1889. godine, Giovanni Chiusaroli u Recanati-u i Raffaele Pistelli u Teramo-u - 1886.godine), koji su izrađivali, u suštini, jednostavniji i jevtiniji proizvod: "du botte" iliti dvotonski instrument sa 2 basa.
U istom periodu, razvila su se još dva proizvodna centra, u Stradella-i u (regionu) Lombardia i u Vercelli-u u (regionu) Piemonte. Ovi centri su izuzetno važni zbog, iznad svega, suštinskog doprinosa koji su dali preobražaju instrumenta.
Mariano Dallapè, koji je, kao što sam rekao, bio poreklom iz Trento-a, započeo je svoju aktivnost u Stradella-i 1876. i za kratko vreme usavršio klavirsku harmoniku, koju je izmislio Buton u Parizu, 1852. Trebalo bi da su popularnost i uspeh harmonike u Italiji u tom periodu bili izuzetno veliki, kad su podstakli maestra Giuseppe-a Verdi-a, koji je 1871. predsedavao ministarskoj komisiji za reformu konzervatorijuma (rang srednje muzičke škole), da predloži da se u italijanske konzervatorijume uvede učenje harmonike. POmenu sam malopre preobražaj harmonike u ovom periodu i inovacije (u vezi s tim): prvo Mattia Berardiv, a zatim porodica Ranco u Vercelli-u, usavršili su "hromatsku" harmoniku, zanatlija Rosario Spadaro iz Catania-e patentirao je 1890. "harmoniku sa ... (sciolti, ne znam šta predstavlja, pa ne umem da prevedem) ... basovima), Pasquale Ficosecco je, prvo u Loreto-u a zatim u radionici u Castelfidardo-u, postavio temelje za instrumente sa "cassotto-m". Kako u Stradella-i, gde su neki radnici "harmonikaša" Dallapé-a, kad su bili sigurni da su naučili sve tajne zanata, napustili preduzeće da bi započeli sopstvenu aktivnost (Ercole Maga, Massoni Renato), tako su i u Castelfidardo-u neki radnici učinili isto (Busilacchio Giacomo Antonio, Dari Dario, Francesco Serenelli).
Industrija harmonika u Castelfidardo-u doživela je pravi procvat krajem 19. veka; to potvrđuju i podaci o obimu proizvodnje i podaci o broju zapošljenih. Pouzdanost statističkih podataka iz tog perioda je vrlo niska. Očevidno je da 500 radnika o kojima govori kustos izložbe (regiona) Marche iz 1905. nisu skoncentrisani u "velikim fabrikama", iako ikonografija nekoh preduzeća pokazuje suprotno: dovoljno je da se vidi da u popisu industrije iz 1911. preduzeća Paolo-a i Settimio-a Soprani-a zapošljavaju 24, tj. 30 radnika respektivno. Poznato je, međutim, da su 14 zvaničnih preduzeća s velikom fleksibilnošću koristila rad (k)od kuće celih porodica, da bi se što bolje prilagodila oscilacijama potražnje i da bi ostvarila prednost u odnosu na konkurenciju. Jedan podatak je, u svakom slučaju, izvesan: Paolo Soprani je, u vreme kad se još "ništa nije pravilo na mašini, nego ručno, rukama radnika", proizvodio je 1905. prema navodima istoričara Olivelli-a, 1200 harmonika mesečno.
Najveći deo proizvodnje bio je nesumnjivo namenjen italijanskom tržištu, jer zvanični statistički podaci navode da je 1907. izvezeno svega 690 primeraka. Ali, zašto se onda 1913. nailazi na ogroman skok u izvozu (čak 14365 insrumentaje izašlo sa italijanske teritorije)?
Osnovni razlog i odlučujuću ulogu u tome odigrali su emigranti, vešte i vredne zanatlije, radnici i muzičari, koji su svojim radom uspeli da nametnu sopstveni proizvod, po kvalitetu i estetici bolji od proizvoda nemačkih, ruskih, čehoslovačkih i francuskih konkurenata, na izuzetno važnim tržištima kao što su SAD, Kanada i Južna Amerika.
Americo Magliani, Enrico Guerrini, Pasquale Piatanesi, Francesco Serenelli, Adriano Picchietti, Paolo Guerrini i drugi, između 1899. i 1905. godine, bilisu prvi, hrabri pioniri iz Castelfidardo-a koji su osvojili tržište preko okeana. Naki od njih, Enrico Guerrini i Colombo Piatanesi (u San Francisco-u), Egisto Pancotti (u New York-u) čak su otvorili prave fabrike, zamenivši prethodne radionice namenjene za popravku instrumenata.
Naši emigranti ne samo da su uvozili i distribuirali "marke" proizvedene u Castelfidardo-u, nego su, po intuiciji, otvorili škole za harmoniku, angažujući talentovane nastavnike i muzičare (braća Deiro, Pietro Frosoni, Biaggio Quattrociocche, itd.).
(Neki) Fidardensi s velikim iskustvom emigrirali su i u evropske zemlje; tipičan primer je Nazzareno Piermaria, koji je 1922. otvorio radionicu u Rue de Charenton, u Parizu, a i dan-danas njegovi naslednici su veoma vezani za grad iz koga potiču.
Ali, vratimo se u Castelfidardo. Baš u tom periodu, velika potražnja iz inostranih tržišta ponukala je Soprani-je da mehanizuju proizvodnju. Cesare Romiti, objavljujući prigodnu knjižicu u čast 50. godišnjice Bitke (ne znam na šta se odnosi, prim. prev.), podseća da su "puštene u pogon električne mašine za izradu glasova ... sa nezamislivim prednostima za Soprani-je, koji ostvaruju veliki ekonomski napredak i čiji proizvod postaje mnogo bolji od nemačkog, i na taj način emnacipuju sopstvenu industriju u odnosu na inostranu". Mehanizovanje omogućava poslovanje s izuzetno visokim profitom, o čemu govori veliki kompleks koji je Poalo Soprani hteo da izgradi u blizini samog centra grada; palata je sagrađena u periodu 1907. ... 1909., dok ogromna fabrika, započeta u istom periodu nije nikada završena.
Prvo upozorenje nezaustavljivom rastu industrije harmonike došlo je 1929. godine, kad je krah berze u SAD zahvatio našu branšu. Sa 26000 primeraka 1926. proizvodnja je pala na 17000 primeraka 1932. godine, sa teškim posledicama po zapošljavanje. Apsolutistički režim u periodu fašizma pomogao je ponovnom oživaljavanju industrije, propagirajuci instrument kao "italijanski" izum, "ponos radinosti i marljivosti našeg naroda" (časopis "Varietas" Nacionalni pregled apsolutizma 1941.), a baš 1941. Benito Mussolini je odredio da se 1000 harmonika dodeli različitim odeljenjima vojnih trupa, angažovanih u Drugom svetskom ratu. "Sledeći smernice režima, 1937. godine je osnovan Italijanski konzorcijum proizvođača harmonika i njenih delova, sa sedištem u Ancona-i." Uloga predsednika poverena je, u to vreme vrlo harizmatičnoj ličnosti, Angelo-u Manaresi-u, više puta poslaniku u skupštini, državnom podsekretaru i predsedniku Club Alpino Italiano, dok je za potpredsednika imenovan Paolo Soprani (unuk pionira harmonike).
Na žalost, užasni ratni sukob (1940 ... 1945) imao je, kao što se moglo perdvideti, razarajući efekat na proizvodnju harmonika. od 51000 primeraka u 1938. proizvodnja pada na 10077 u 1941. i na malo više od 500 u 1944. godini.
Primirje i kraj rata učinili su da se u ljudima probudi nova nada i iznad svega radost života. Opet se javlja zadovoljstvo koje pruža druženje i zabava. Samo u Castelfidardo-u, između 1946. i 1948. godine, osnovano je čak 19 preduzeća za proizvodnju harmonika. Izvoz raste sa 57523 primeraka u 1947. na 192058 u 1953. godini. To je period u kome je harmonika doživela boom. Gradić u (regionu) Marche, koji je u tom periodu imao oko 9000 stanovnika, samo u sektoru harmonike zapošljavao je oko 10000 radnika, uglavnom iz susednih gradova Loreto, Osimo, Recanati. Takođe, to je period velikih integracija. Slavna (fabrika) "Settimio Soprani" integriše se s (fabrikom) "F.lli Scandalli" iz Camerano-a, da bi stvorili kolosa "FARFISA-u", (fabrika) "Excelsior"in New York-a otvara pogon u Castelfidardo-u. Novi preduzetnici, s obzirom na činjenicu da je većina proizvodnje prodavana u SAD (ne treba zaboraviti da su bezmalo sve izrađene harmonike bile sa klavirskom tastaturom), registrovali su svoja preduzeća pod imenom koje je podsećalo na ime neke od poznatih kinematografsih kuća ili kinematografskih sala (Paramount Accordions, Universal Accordions, Artisti Associati, Metropolitan, MGM, Iris, Minerva, Astra). Jedna ulica u Castelfidardo-u (današnja Via Marconi - Markonijeva ulica) nazivana je "via dei dollari" - "ulica dolara" jer su u toj ulici sagradili svoje kuće najistaknutiji industrijalci tog vremena.
Ali, nazire se još jedna kriza, ovaj put ne zbog ekonomskih razloga ili zbog rata. Muzički ukus se menja. Ritmička muzika preuzima primat nad melodijskom. Elvis Presley sa svojim rock-om i svojom gitarom, Beatles, Rollins Stones, itd. postali su novi idoli mladih. Mnogi domaći preduzetnici uspeli su da za kratko vreme preobrate svoja preduzeća i započnu proizvodnju pianola, gitara ili drugih muzičkih instrumenata koji su tada bili u modi, ali, na žalost, male zanatske radionice za izradu harmonika prošle su vrlo loše (između 1960. i 1963. zatvoreno ih je čak 17).
Susret s novim tehnologijama bio je neizbežan za naš instrument. 1962. godine, ekipa tehničara FARFISA-e, koju je predvodio Gianfelice Fugazza, uz muzičku saradnju Gervasio-a Marcosignori-a, uvodi preve tranzistore u harmoniku. Nastaje "Cordovox", instrument beskrajnih mogućnosti koji se lako uklopio u muzičku modu šezdesetih godina prošlog veka. Možda je za suočavanje s ovim vremenom bila potrebna drugačija strategija mnogih direktno zainteresovanih (preduzetnici su još jednom bili podeljeni, nedostatak umetničkih orientira sa muzičarima koji su se više posvetili demonstraciji instrumenta nego stvaranju "kulture", mali značaj dat pojavi televizije kao sredstvu za stvaranje slike (o sebi samima) 9 za propagandu, škole harmonike koje su radile na prevaziđen način), ali, siguran sam, ostati na vrhuncu bezmalo 80 godina bilo je nezamislivo.
Danas, zahvaljujući kulturnom oporavku i napretku kome su mnogi doprineli (na nekim italijanskim konzervatorijumima uvedena je nastava za ovaj instrument, proizvodnja harmonika tipa BAJAN koje neki porizvođači izrađuju s velikom veštinom, posvećena je veća pažnja muzičkoj literaturi, odbačena je ideja da harmonika nije "solistički instrument", uz nove umetničke orijentire - Richard Galliano i Marc Perrone u Francuskoj, Gianni Coscia u Italiji, Peter Soave u SAD i mnogi drugi), stvorili smo prostor, i u komercijalnom smislu, koji moramo pokušati da na najbolji način iskoristimo. Trideset preduzeća koja trenutno posluju u Castelfidardo-u i još toliko u celoj Italiji nastaviće svoju aktivnost ako uspeju, kao što je učinio Paolo Soprani 1863. godine, da osete i pravilno protumače (zahteve) vreme u kome živimo.
Beniamino Bugiolacchi
direktor Međunarodnog muzeja harmonike u Castelfidardo-u
(kraj prevoda)
Problem je samo u tome sto se tesko snalazim sa tim pojedinim jezicima.Engleski jos i mogu fino da razumem al ove ostale... NIKAKO :asdfnjo: Bilo bi korisno da se okupimo poznavaoci raznih jezika pa da neke korisne i zanimljive stvari prevedemo za ostale kao sto ste vi vec poceli sa nekim temama o proizvodjacima. 
