Iz štampe

[accordionist]

Osvojio 40 svetskih nagrada a nije mogao na prestižno takmičenje

ponedeljak, 03 oktobar 2011 18:02 / Blic



Harmonikaš Nikola Peković iz Kraljeva ostao bez pomoći

Nikola Peković, mladi talentovani harmonikaš iz Kraljeva, koji iza sebe ima više od 40 svetskih nagrada i priznanja, trebalo je početkom oktobra da nastupi na Svetskom kupu u harmonici, koji se održava u Šangaju u Kini. Međutim, loša materijalna situacija u porodici Peković sprečila je ovog talentovanog Kraljevčanina da svojoj riznici pridoda još jednu nagradu.

Nikola je student Muzičke akademije u Nišu, sa prosečnom ocenom 9,5

- Nažalost, nisam otišao na Svetski kup, iako sam se za to spremao. Pokušaji moje porodice da pronađu nekog ko će finansijski pomoći moj put u Kinu bili su bezuspešni. Pored vežbanja, primoran sam da i ja tražim finansijsku pomoć, što mi oduzima mnogo vremena i još jedan je od razloga zbog kojeg nisam otišao na ovo takmičenje. Umoran sam od borbe sa svima, bez ikakve pomoći institucija - kaže Nikola Peković.


Nikola Peković je postao zaštitno lice Fonda za mlade talente Republike Srbije za stipendiranje studija u inostranstvu i njegova slika se nalazi na bilbordima širom zemlje, ali i pored toga, nije dobio stipendiju ovog fonda.


Nezainteresovanost države i institucija koje se bave stipendiranjem talenata jedan je od glavnih razloga zbog kojih virtuoz na harmonici nije mogao da se takmiči za još jednu svetsku nagradu. Iako je odličan student Muzičke akademije u Nišu, sa prosečnom ocenom 9,5, Nikola je bezuspešno podnosio zahtev za stipendiju Fonda za mlade talente i čak tri puta je odbijan.


Porodica Peković već ima nekoliko kredita i pozajmica kojima je pokušavala da finansira kupovinu harmonike i sva dosadašnja takmičenja.


- Naše materijalne mogućnosti su jako skromne, i on na svako takmičenje ode teško, posle mnogobrojnih pozajmica i kredita. Svaki put kada bismo ga ispraćali, on bi otišao oborene glave, razmišljajući o finansijskom problemu i o tome kud će i šta će dalje - kaže Radovan Peković, otac mladog harmonikaša.
Nikola je nakon nižeg muzičkog obrazovanja i dve godine srednje muzičke škole u Kraljevu počeo da osvaja svet i prelazi u Kragujevac da uči kod jednog od najboljih profesora mr Milijana Bjelatića, uz čiju pomoć dostiže vrhunac na svetskim takmičenjima.


Pre nekoliko godina je bio predstavnik muzičke omladine Srbije u Strazburu, na sednici Saveta Evrope, a nastupao je u Italiji, Nemačkoj, Grčkoj, Francuskoj, Portugalu, Španiji, Litvaniji...


Nikola Peković i pored svega ne odustaje tako lako, pa će kroz par dana održati solistički koncert u Kragujevcu na Oktobarskim muzičkim svečanostima.

[accordionist]

Vesna Ivkov: Harmonika je orkestar za sebe

29. 11. 2011. / Blic žena

Nije uobičajeno da žena svira harmoniku. Možda zato što je to težak i robustan instrument, a žene su krhka i osetljiva bića. Devojčice su za violinu, klavir, flautu...



Istina je da ima mnogo manje žena virtuoza na ovom instrumentu, ali da li je to posledica realnih prepreka ili rodnih predrasuda ukorenjenih u našoj kulturi? Pre će biti da je ovo drugo. A dokaz za to su upravo te retke žene koje se uprkos uvreženom mišljenju da to nije za njih, uspešno i profesionalno bave muziciranjem na ovim „teškim“ instrumentima.
Jedna od njih je Vesna Ivkov. Otkrili smo je na promotivnom putovanju za Stapar, jednom od pobedničkih sela projekta „Bogatstvo različitosti“, koji je pokrenula novosadska agencija „Magelan“ i Dunavski turistički klaster „Istar 21“.


Darovita sam na tatu
Stapar je posebno interesantan zato što u odnosu na broj stanovnika ima najviše harmonikaša. Sve muškarci i Vesna – jedina žena koja svira harmoniku.
– Moj tata Srboslav je istaknuti umetnik. Kako je on svirao harmoniku… – kaže. – Bio je poznat širom stare Jugoslavije, svirao je u orkestru RTV Novi Sad, imao je svoj ansambl, a pratio je eminentne zvezde tog vremena Silvanu Armenulić, Safeta Istovića, Meha Puzića i mnoge druge. Od detinjstva sam imala želju da sviram isto tako dobro kao on.
Kao mala, u muzičkoj školi u gradu, prvo u Somboru, a potom i u Novom Sadu, Vesna je bila jedino dete sa sela.


Moj život na točkovima
Taj period ne pamti po lepom jer je gradska deca nisu prihvatala i bilo joj je teško da se prilagodi. Ali ona je želela da opravda velika materijalna ulaganja roditelja. Prema školi se postavljala krajnje odgovorno. Ujutru je ustajala pre svih svojih vršnjaka, morala je da se spremi na put do Novog Sada. I tako se svakog dana borila sa kilometrima.
– Bile su mi potrebne četiri godine da se adaptiram. Drugari su me prihvatili tek onda kad su videli da ću upisati Akademiju. Nije lako detetu iz sela da se prilagodi na grad – priča.
Ali ona je postigla rezultate zahvaljujući jakoj motivaciji i upornosti, svesrdnoj podršci roditelja i velikoj ljubavi prema muzici i harmonici.
– Harmonika je plemenit instrument, orkestar za sebe. Po svojoj konstrukciji, tehničko-izvođačkim mogućnostima, melodijskim i pratećim potencijalom, harmonika je zaista čarobna – objašnjava.
Vesna je i umetnički rukovodilac Festivala „Prva harmonika Vojvodine“ koji se održava u Staparu već deset godina uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu. Interesovalo nas je kako je prihvataju ostali harmonikaši u Staparu.
– Ženu kao ženu muškarci doživljavaju kao veliku konkurenciju. Niko ne voli da mu se pojavi žena u poslu, pa još da je bolja od njega… Ali, trebalo bi da se odnose partnerski prema ženama i da ih prihvataju kao ravnopravne.
Pored svih teškoća, život na selu Vesna ni danas ne želi da napusti.
– Iako radim u Novom Sadu, i dalje živim u Staparu. Više živim na drumu nego u kući. Iz Stapara stižem i do Berlina, Bona ili Beča. Tamo često imam neke simpozijume, kongrese i predavanja. Sve je to moguće ako se čovek dobro organizuje. Ne treba bežati iz male sredine po svaku cenu.


Verujem u svojih deset prstiju
Ona je uspešna žena, jedino se još nije udala. Vesna ne misli da je sredina ograničava, već svoj slučaj objašnjava različitim okolnostima i uslovima u kojima živimo. Veruje da danas svako od nas ima sve manje vremena da se posveti pronalaženju partnera.
– Još uvek nisam rešila to pitanje, možda se zavaravam ili tešim time da imam još puno drugog posla… Ali, to je ono što me trenutno najviše ispunjava, pa ostalo stavljam u drugi plan.
Vesna ne želi da se oslanja na muškarca, ne želi da je on vodi kroz život. Ona zna da može da stvori svetlu budućnost, sama, sa svojih deset prstiju.
– To ne znači da ne cenim porodicu. Smatram da je to osnovna ćelija društva, doduše ozbiljno narušena današnjim tempom života. Po mom mišljenju, najveći uspeh je ostati svoj u ovom vremenu koje nas sa svih strana opominje da svakog trenutka možemo izgubiti kontrolu. A to je najveća moć – sačuvati kontrolu nad sobom i vladati svakom situacijom.


Po čemu su čuveni Staparci

Šteta što niste čuli ovaj duet. Kad sviraju Vesna i njen otac (na slici desno), prsti lete. Inače, svaki čovek iz Stapara ima neku svoju specifičnost. Zanimljivi su ljudi. Od Vesne smo čuli da su njihovi preci bili gusari. U 18. veku živeli su u okolini Apatina, napadali su brodove na Dunavu koji su prevozili koloniste iz Nemačke. Priča se da ih je Marija Terezija poštedela sigurne smrti zbog njihove „zdrave lepote“, pa su proterani na mesto u blizini Sombora, gde se i danas nalazi Stapar.
Inače, Stapar je jedino selo u Srbiji koje ima rasu golubova – staparskog letača – a već vekovima je čuveno po tkaljama, prvoklasnim ćilimima i harmonikašima.

[accordionist]

23. 01. 2012. / Vesti online

Dragan Savić: Harmonika mi je kao treće dete

Harmonikaš Dragan Savić (36) skoro dve decenije radi sa najpoznatijim pevačima. Od pre tri godine nastupa sa svojim orkestrom i za harmoniku je, kako kaže, vezan kao da mu je treće dete.



- Od malih nogu sam se interesovao za harmoniku. Na moje insistiranje uz podršku roditelja upisao sam nižu muzičku školu koju sam i završio, a potom sam krenuo na privatne časove kod naših poznatih harmonikaša.

Moj učitelj bio je i legendarni harmonikaš Bata Kanda.

Harmoniku toliko volim, kao da je deo mene, kao da mi je treće dete i u stanju sam sve da uradim za nju - kaže Dragan Savić.

Koga ste sve pratili na harmonici?
- Ne znam koga nisam. Moj orkestar i ja smo pratili sve naše poznate pevače - Šabana Šaulića, Snežanu Đurišić, Acu Ilića i mnoge druge. I sa svima je saradnja bila odlična, pa ne mogu nikog posebno da izdvojim.

Da li je danas teško biti muzičar?
- Danas se kriza oseća svugde. Ali, što se tiče našeg posla, ako ima kvaliteta, onda nema krize. Međutim, prvo mora da se definiše šta je kriza. Da li su kriza smanjena materijalna sredstva ili smanjen obim posla. Definitivno je 70-ih i 80-ih godina bilo zlatno vreme za muziku. Verovatno se tada bolje zarađivalo i dobro živelo od ovog posla. Ali, ja sam i danas zadovoljan.

Mora da se uloži u posao i u sebe da biste bili uspešni. Različite su tu kategorije što se tiče našeg posla. Neko neće da radi za male pare. Ne volim da komentarišem pevače, ali zna se koji pevači kod nas dobro žive od muzičkog posla.

Da li postoji sujeta među harmonikašima?
- Da, i to velika, nažalost. Sujeta nama muzičarima škodi i to mnogo. Ne znam, valjda je to tako u prirodi, pa i kod nas, jer mi harmonikaši smo valjda tako napravljeni da vlada sujeta.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=jVqJOrJ7-KE[/youtube]

Da li su sujetnije mlađe ili starije kolege?
- Poznajem mnogo mojih starijih kolega, poznatih harmonikaša, i o njima mogu da kažem samo najbolje, jer oni su meni dosta pomogli. Tako da ne bih odvajao da li su sujetnije mlađe ili starije kolege. Uglavnom je to isto, valjda zbog konkurencije u poslu.

Da li nastupate u dijaspori?
- Uglavnom ne, ali ne zato što neću, već nije bilo prilike, ali nadam se da će biti. Mada koliko čujem ni u Evropi ne cvetaju ruže vezano za naš posao. Uglavnom nastupam u BiH, Crnoj Gori, Srbiji, Makedoniji. Svaki vikend sviramo na svadbama, jednom sam čak u sredu svirao krštenje.

Da li ste želeli nekog da pratite na harmonici, a niste imali priliku?
- Sa Tozovcem nisam nikad radio pre proslave "Vesti" i tada mi se ispunila životna želja. Poznavao sam ga od ranije, ali nisam imao prilike da ga pratim na harmonici i za mene je to velika čast.


Snimili ste i album sa kolima. Da li je teško danas snimiti CD?
- Nije teško. Ako imaš novac nije ništa teško i problem, ali teško je sve uraditi kvalitetno. Kupiš kompozicije, platiš puno para i to je to. Mada ja sam komponujem kola, pa mi je lakše. Počeo sam da radim i za druge pevače, ali ne bih još imena da pominjem. Ne volim da se hvalim, niti da čujem kada pričaju kako rade velike projekte. Ispada kao da grade Kineski zid. Čovek dobije tekst, na to ide melodija, uđe se u studio i snimi se.
Nema tu neke matematike.


Da li biste voleli da se vaša deca bave muzikom?
- Bio bih presrećan da moj sin Mihajlo (6) svira harmoniku ili da se bavi muzikom uopšte. Ali, neću ga terati i ne bih voleo da se bavi ovim poslom zato što je to moja želja. Ako on i moja ćerka Andrea (2) budu pokazivali interesovanje za muziku biću zadovoljan. Inače, u mojoj porodici se pre mene niko nije bavio muzikom - otkriva Savić.

[Webmaestro]

Svetskom prvaku ukrali harmoniku

Blic online: 04. 07. 2010.

Lozničaninu Momiru Novakoviću, svetskom prvaku na harmonici, nepoznata lica ukrala su harmoniku vrednu 10.000 evra dan posle odličnog koncerta u Barseloni. Harmoniku, koja se nalazila na metar od njega, lopovi su ukrali dok je stajao ispred hotela.



– Ne znam kako su to izveli, valjda je trenutak moje nepažnje bio dovoljan za profesionalce. Sad više nemam ništa, i ne znam kako ću da nastavim školu. Rečeno mi je da naša ambasada nije nadležna i da nije u mogućnosti da zamoli španske zvaničnike za neku vrstu pomoći ili odštete. Sad je sve dovedeno u pitanje, cela moja buduća karijera i fakultet. Novaca za drugu harmoniku nemam.

Sve ovo mi je teško palo i voleo bih kada bi mi naša država pomogla jer uvek sam svirao u njeno ime – kaže Momir Novaković, koji je dobitnik više od 40 prestižnih nagrada.

Nastupio je na Međunarodnom muzičkom festivalu koji se od 25. juna do 4. jula održava u španskom gradu Kalelja. U tom periodu trebalo je da održi nekoliko koncerata u ova dva grada.

[accordionist]

Ne samo o poslu: Ljubiša Pavković
Izvor: politika.rs

Čitav život Ljubiša Pavković je posvetio balkanskom folkloru, negujući njegove autentične muzičke vrednosti, stilove i lepotu. Taj njegov talenat mogao se naslutiti kada je imao samo pet godina.

– Sticajem okolnosti živeli smo kao podstanari u istom dvorištu, vrata do vrata sa, verovatno najvećim srpskim muzičarom, Miodragom Todorovićem – Krnjevcom. Dok je držao časove učenicima, ja sam jurio oko njih, pipao dugmiće i smetao im. Jednog dana rekao je mom ocu: „Bogdane, kupi mu harmoniku, možda nešto i bude od njega”. Moj otac (koji je iz Like kao dete, sa čuturicom i adresom na koju treba da se javi, došao u Beograd na zanat) po struci je bio obućar, a posle je avanzovao i postao direktor Preduzeća „Beograd“, alivoleo je muziku. Do dana današnjeg, a devedeset četiri mu je godine, on samo peva i pije vino – s ponosom ističe Ljubiša.

Ljubiša Pavković sa porodicom: