Timpan

[Luka001]

Timpan



Timpani su membranofoni udarački instrumenti. Danas su najvažniji instrument iz grupe udaraljki u savremenom orkestru.

Prvi timpani koji su se uptrebljavali u orkestru, bili su oni kojima se služilo u vojsci. Poluloptasti kotao bio je uglavnom pokriven magarećom kožom, ponekad jagnjećom, kozjom ili telećom. Ove de poslednje vrste kože se najčešće koriste, naročito teleća. U novije vreme su neki proizvođači instrumenata (Amerika, Engleska, Francuska) počeli da pokrivaju timpane, doboše, tam-tame itd. plastičnom membranom. Na ove membrane ne utiče promena temperarure onako kako utiče na životinjske kože. Zbog toga je njihova napetost uvek jednaka i ton se ne menja.

[Luka001]

Krajem 16. veka evropski majstori za proizvodnju timpana uveli su važnu promenu da bi zamenili način orijentalnog zatezanja pomoću kožnih kaiša. Učvrstili su na vrhu zdele izvestan broj (6, 7, 8 i 10, već prema veličini) matica za zavrtnje, držeći kožu gvozdenim obručem pričvršćenim istim brojem zavrtanja, koji su se po volji zatezali ili popuštali da bi se povisio ili snizio ton. Iz ove epohe potiče uštimavanje timpana u „tonici i dominanti“.

[Luka001]

Kastner priznaje da i pored svih istraživanja nije mogao da sazna koji je kompozitor prvi uveo timpane u orkestar. Ipak, on ukazuje da Horon i Fajol u svom Istorijskom rečniku muzičara govore da je Lili uveo u koncerte doboše i timpane. Opšte je mišljenje da je Lili uveo prvi put timpane u orkestar, prilikom izvođenja svoje opere Tezej, 1675. Ali Pjer Kerbi upozorava da je u Engleskoj prikazivanje Psihe od Lokea (1673) ovako bilo najavljeno: „Pesme i igre sa pratnjom za ansambl timpana, duvačkih instrumenata, violina itd.". S druge strane, na listi od 53 muzičara koji su bili angažovani za „veliku masku“ datu u Vajtholu 1674., pojavljuje se ime Valtera Vanbritea, timpaniste.

[Luka001]

U ovoj epohi timpani su se upotrebljavali u konjičkim pukovima. Nema sumnje da iz toga potiče navika, koja se dugo sačuvala u orkestru, da trube sviraju zajedno sa timpanima. Ova se navika objašnjava time što su u prošlosti timpani upotrebljavani samo za marširanje, oponašanje topova, grmljavine, ili za ratničke scene. Kasnije su korišćeni i u drugim kompozicijama, ali su i dalje dopunjavali trube.

[Luka001]

Johan Sebastijan Bah je oko 1729. potrebljavao timpane u orkestru, ali isključivo sa trubama na „tuti“ i „forte“ mestima.

Hajdn i Mocart daju timpanima u orkestraciji svojih simfonija važno mesto i postižu nove efekte.

Betoven ih koristi u svojim simfonijama i drugim delima (posebno u Petoj, Šestoj, Sedmoj, Devetoj simfoniji i Misi solemnis).

Romantizam priznaje vrednost ovih dragocenih instrumenata i određuje im u orkestru značajnu ulogu, dostojne njihove posebne zvučnosti i njihovih ritmičkih svojstava. Anton Rajha, poreklom Čeh, profesor fuge i kontrapunkta na pariskom Konzervatorijumu, upotrebio je 1775., za pratnju jedne Ode Šileru, osam timpana koje su svirala četiri izvođača.

Majerber prvi koristi četiri timpana na kojima je svirao samo jedan izvođač u Robertu vragu, 1831. i Proroku, 1849.

Berlioz u Fantastičnoj simfoniji, koristi četiri timpana u koje udaraju četiri timpanista i to u Sceni na poljima, i četiri timpana sa dva timpanista u Veštičijem poselu. U Velikoj posmrtnoj misi upotrebljava za stav Tuba mirum osam pari timpana (na dva para svirala su četiri izvođača, a od šest ostalih izvođača svaki je svirao na po jednom paru timpana; ukupno deset timpanista za šesnaest timpana).

Vagner u Tetralogiji koristi dva para timpana na kojima sviraju dva timpanista.
Pre ovih autora J. F. Rajhard upotrebio je više parova timpana u posmrtnoj kantati pisanoj povodom smrti Fridriha Velikog.

Opat Vogler i Špor, među ostalima, često su uvodili četiri ili šest timpana u svoj orkestar.

Pošto su u prošlosti kompozitori imali na raspolaganju više timpanista, oni su se služili čestim promenama tonova. Od 19. veka usavršavanje različitih modela mehaničkih timpana smanjilo je broj izvođača. Tamo gde je ranije bilo za četiri timpana dva timpanista, sada je jedan dovoljan (izuzev ako kompozitori ne pišu dve ili tri odvojene deonice za timpane, što nalazimo kod Berlioza i Vagnera, ali je takav slučaj vrlo redak u modernoj muzici).

U savremenoj muzici upotreba četiri ili pet timpana veoma je česta (peti je većinom mali timpan sa visokim tonovima). Kompozitori mogu pisati veoma složene deonice, jer je sadašnja konstrukcija timpana sa pedalom veoma napredovala, što olakšava zadatak izvođačima i omogućava im da veoma brzo i nečujno promene visine tonova.

[Webmaestro]

Bravo za trud i hvala na korisnim informacijama.

[Luka001]

Ma nije to ništa, ali hvala za pohvalu Webmaestro.