Mirko Kodić rođen je 29. novembra 1957. godine, u okolini Svilajnca. Već kao vrlo mlad, zapao je za oko mnogima, predstavljajući sebe kao izuzetno talentovanog harmonikaša, pred kojim je budućnost. Ima i pobedu u Sokobanji na takmičenju u jednoj od juniorskih kategorija. Prvi učitelj Mirku bio je Vita iz Oreovice (Vitomir Životić), koji pripada stilu sviranja Mije Krnjevca. Pri kraju sedamdesetih godina, kada se činilo da se vise ništa ne može dogoditi u harmonikaškom svetu, pojavio se Mirko Kodić, već stasao harmonikaš. On se prvo oglasio na vašarima i svadbama u svom kraju, a onda je zakucao na vrata diskografskih kuća. Primetio ga je i u početku pomogao da ga javnost upozna baš Miroljub Aranđelović Kemiš. Mnogo mu je pomoglo i to što se za njega opredelio Šaban Šaulić, da bude u njegovom pratećem orkestru. Izgrađujući sebe i svoj stil, Mirko je postao poznat i cenjen kao izvanredan harmonikaš svuda po svetu, gde se sluša balkanska muzika. Kako je to lepo opisao jedan britanski muzički časopis predstavljajući instrumentaliste južne Evrope, „Kodićevo eksplozivno sviranje mnogo podseća na sviranje Jovice Petkovića, ali se ipak ne može reći da on samo imitira svog starijeg kolegu. To što svira Mirko Kodić jeste Petkovićev stil, ali je to sviranje obogaćeno novim trzajima (trilerima) tako da se sveukupno može reći da je Kodić, u neku ruku, nadgradio stil svog predhodnika. Sviranje Mirka Kodića se može okarakterisati kao eksplozija prštećih tonova, to je vrhunska interpretacija puna temperamenta i neke divlje lepote“. Kao što smo ranije naveli, na stil Mirka Kodića najveći uticaj je imao njegov učitelj Vitomir Životić, koji prati stil Mije Krnjevca, ali se da primetiti da u Kodićevom sviranju ima uticaja i vlaškog melosa, pa uticaj sviranja Jovice Petkovića, sve to skupa je proizvelo jedinstven stil sviranja - Mirkov stil.
I ja da dodam svoje mišljenje – Kodića prosto obožavam slušati, za šumadiju i šire - srpsku narodnu muziku, on je najbolji, bar što se mene tiče. Jedina mana koju mu zameraju, a sa kojom bih možda mogao da se delimično složim je – ne baš preterana raznovrsnost repertoara. Mada on svira više tipova muzike koja se sluša na našim prostorima, svira šumadiju, srpsku i vlašku muziku, sevdalinke, pomalo rumuniju (mada ne znam da je snimio išta rumunsko, ali sam ga čuo uživo), homolje, malo makedonskih stvari, i to je to. Niko ga nije čuo da izvodi džez, klasiku, šansone (mada se sećam jednog vrlo šansonjerskog instrumentala koji je izveo na koncertu Ekstra Nene, kad je ona pevala neku francusku šansonu, i zvučali je vrlo lepo i zanimljivo), ali on na te opaske ne reaguje, on svira to što svira, i kako vidimo, sasvim mu je dovoljno da već decenijama bude u estradnoj žiži, snima, komponuje (on je otkrio Cecu Ražnatović, recimo, i učestvovao u stvaranju njenog prvog albuma, bio je tu na počecima Ekstra Nene, i drugih), tezgari, tražen je i cenjen svuda, i još uvek važi za jednog od najboljih srpskih harmonikaša svih vremena.
Ja mnogo volim njegov stil, i sam sam, vežbajući, često podsećao na njega (tako su mi govorili), i rado svirao njegova kola, i što se mene tiče, ako bih na prste jedne ruke morao da odredim najbolje od najboljih, on bi svakako zauzeo jedan prst
:
